Апотеоза Краљу Александру: Тајна симболика жртве и братства

Када је 9. октобра 1934. године у Марсеју испаљен метак који је прекинуо живот краља Александра I Карађорђевића, Југославија је утонула у неми бол. Смрт монарха који је градио државу, али и који је својим ауторитаризмом поделио политичке токове, изазвала је снажан одјек у јавности — од политичких епитафа, преко новинских посвета, до дубоко личних, уметничких одговора. Један од најузвишенијих и најмистичнијих одговора био је кратки, али моћни текст објављен у масонском часопису Неимар, под насловом „Апотеоза“, чији је аутор био др Грга Богић, истакнути слободни зидар.

Овај кратки текст није написан као политичка изјава нити као државни говор. Напротив — то је масонско признање човеку који је, по аутору, преминуо као зидар, као ујединитељ, као краљ-Мајстор.

Текст је сачињен у облику дијалога, јасно инспирисаног масонским обредом пријема у ложу. Апострофирана питања — „Ко тако куца?“, „Какво је име ти?“, „Шта тражиш?“ — прецизно прате структуру уводног дела масонских церемонија. У њима кандидат тражи приступ „светлости“, симболичком знању и вишој истини.

Међутим, у овом случају, кандидат није обичан човек — већ умрли краљ, који куца на врата Пантеона, вечног обитавалишта великих духова човечанства. Он је, наизглед, сам. Без круне, без ордена, без пратње. Али у одговорима показује ко је — слободан човек, доброга гласа. Тим речима он се не представља као краљ по милости Божијој, већ као грађанин по врлини, човек по части, брат по вредностима.

Корени, жртва, одговорност

На питање „Какво је име ти?“, он одговара:
„Карађорђевић Александар.“
Ово није само одговор, већ свесно позивање на наслеђе, на вожда Карађорђа, родоначелника династије. Он се не позива на титулу — већ на име, на лозу, на културну и историјску вертикалу. Своју легитимност не црпи из власти, већ из жртве предака.

Даље, кад га питају одакле долази, он не одговара „са двора“, већ:
„Са рада. Са зидања челичног темеља Југославије и велебног Храма општега мира.“

Ово је кључна реченица целе апотеозе. Александар није само политички ујединитељ — он је, у симболичком коду апотеозе, Мајстор зидар, човек који не влада с престола већ гради храм. Храм Југославије, по Богићу, није зграда власти већ идеја братства, заједништва, мира. Краљ је приказан као алхемичар мира, зидар будућности.

Најснажнији тренутак долази у питању:
„Зашто си смртно рањен?“
И у одговору:
„Јер не хтједох издати ријеч.“

Овде апотеоза поприма облик моралног тестамента. Краљ, симболично, не умире због политичког конфликта, већ зато што није издао дато обећање. Он постаје мученик части, човек који је своју реч ставио изнад живота, што је у масонском смислу врхунац духовног мајсторства.

Признање и братство у вечности

Последња реченица је формула прихватања:
„Уђи, краљевски Мајсторе, братски да склопимо ланац!“

Ово није само позив у Пантеон, већ и масонски чин препознавања. Краљ улази не као владар, већ као једнак, као брат, као Мајстор. Ланац, у масонској традицији, симболише везу међу члановима братства, која се простире кроз време и простор. Када се тај ланац склопи, то значи да је нови члан примљен међу оне који су живели по врлинама, а не по титулама - међу слободне зидаре.

Историјски и духовни значај

Апотеоза др Грге Богића није била званични став државе, нити политичка пропаганда. То је био масонски одговор на жртву човека који је, упркос свим манама и контроверзама, у том тренутку представљао наду у могућност заједништва међу народима.

Овај текст, објављен у Неимару, чита се као братска посмртна реч, али и као поетски завет новим генерацијама — да државу не одржава власт, него вера, рад и част. Да би се ради уласка у „храм Пантеона“ човек не препознаје по положају, већ по томе шта је градио, за шта је страдао и какву је реч оставио.

Уместо закључка: Александар као симбол

Са ове временске дистанце, можемо различито гледати на историјску улогу краља Александра. Међутим, у масонском духу, важнија од историјске чињенице је симболичка слика. Апотеоза др Грге Богића нам не даје краља као политичку фигуру, већ као алегоријског хероја, Мајстора великог грађевинског подухвата, човека који се није предао ни када је живот био у питању. У том смислу, он постаје вечити члан братства, брат који је платио највишу цену да би Реч остала чиста.