Сујета - велики непријатељ масона

Драги Брате мој,

Када се осврнем на појам сујете, не могу а да не приметим њену тихо разорну моћ која продире кроз мисли и дела, неприметна попут поветарца, али са снагом да поремети темељ нашег унутрашњег храма. Сујета је онај тренутак када заборавимо да је тесање грубог камена процес којем је сврха просветљење, а не похвала или признање.

У слободном зидарству се суочавамо са сујетом као са изазовом који нас подсећа на наше људске слабости. Она је огледало које понекад показује илузију величине, скрећући поглед с правих вредности – љубави, истине и братства. Сујета нас искушава да градимо спољни храм, док занемарујемо унутрашње светилиште које треба да осветлимо светлошћу Великог Неимара Универзума.

Како сујета делује? Она нас наводи да меримо своју вредност према признањима других, уместо према тихој свесности властитог раста. У тренутку када наша дела постају мотивисана жељом за аплаузом, губимо из вида стварни смисао рада – усавршавање душе и допринос добробити човечанства.

Брате мој, сети се угаоника и либеле, оних универзалних алата који нас подсећају на неопходност равнотеже и праведности. Када смо вођени сујетом, угаоник више не мери правилно, а либела се нагиње под теретом наших илузија. Симболи слободног зидарства нас уче скромности, јер права величина не долази из признавања других, већ из тихе хармоније с вечитим законима Универзума.

Да бисмо победили сујету, потребно је погледати унутар себе са искреним и непоколебљивим погледом. Ритуални рад, који симболизује наш труд ка просветљењу, учи нас како да препознамо своје слабости и претворимо их у врлине. Кроз интроспекцију, откривамо да сујета није ништа друго до одраз страха и несигурности – препрека која нас удаљава од истинског мајсторства.

Питање које сваки масон треба себи да постави је: „Да ли радим ово да бих био виђен, или да бих био бољи?“ Одговор на то питање је светлост која разбија таму сујете. Када деламо вођени чистом намером, сујета губи своју снагу, а наше дело постаје одраз правог мајстора.

На крају, драги Брате, сетимо се да смо позвани да градимо храм хуманости и човечанства – не кроз грађевине које се руше под зубом времена, већ кроз дела љубави и истине која остају вечна. Сујета можда нуди привремену радост, али права срећа лежи у хармонији са собом и светом око нас. Само онај који је победио сујету може заиста рећи да је слободан.

Братски те поздрављам у Светлости, са жељом да увек ходиш путем врлина, далеко од таме сујете.

Одломак из Романа „Путем источне звезде"